Deca u kandžama interneta

Evo shta sam danas chuo, i morao sam to da podelim sa vama....

Danas sam se video sa jednom drugaricom i trazila mi je da joj pomognem oko kupovine lap top računara.

Trebao joj je lap top od 11 incha, a to su oni vrlo mali laptopovi (skoro pa dzepna varijanta), i pitala me je da joj nadjem jedan za neku povoljnu cenu. "Nema problema, rešićemo" nasmejao sam se ja, pretpostavljajući da hoće da sebi olakša život, odnosno, da umesto uobičajenih 7, nosi 2 kg na ramenu.

Ali nije bilo tako....

Evo zašto se danas kupuje tako mali lap top:

 "Pa danas je mojoj maloj kumi rodjendan, puni (celih) shest godina, i hoce svoj laptop".....?????

Ja sam bio zgrozen......dete je toliko igralo igrice na netu, da je tata morao da joj nabavi poseban laptop samo za nju da bi on mogao da radi na računaru u isto vreme. Naravno, kupovina je zapala kumi :)

E sad....dete od 6 godina da bude zavisno od kompjuterskih igrica, bolje reći od interneta???? Još uvek pokušavam da obradim informaciju. Dobro, shvatam ja da smo mi kao društvo odavno, na žalost, prešli iz faze zajedničkog igranja na ulici, u školi, kod kuće, i prešli u ovu današnju fazu potpune izolacije i asocijalnog ponašanja dece (i svih nas), ali ovo je nešto sasvim novo!

Ne zaboravite da su danas igrice na internetu takve da zahtevaju neprestanu aktivnost i logovanje barem 3-5 puta na dan. Šta to znači? Znači da deca danas više uopšte ne znaju šta je zoološki vrt, igranje u parku, ljuljaška, klackalica, čoveče ne ljuti se, ili lopta.

Da se ja pitam ja bih sve te igrice ograničio sa 18+ restrikcijom... naravno da ni to nije rešenje (znam dosta tinejdzera koji popunjavaju formulare na netu kao da imaju 20-ak godina), ali barem je nešto. Uostalom, ajde recite detetu da nešto ne sme i okrenite mu leđa:)))

Znam da će ovo što ću sada reći zvučati kao najgori kliše, ali nemam izbora: roditelji snose najveći deo krivice. Pre svega je tu želja i dobra namera da dete opismene u kompjuterskom smislu jer svi odlično znamo da je to danas u istom rangu kao klasično znanje čitanja i pisanja. Ostalo je vrlo malo poslova koji mogu da se obavljaju bez toga...

Dalje, tu je i stvar prestiža i briga da se dete ne oseća manje vrednim od ostatka društva. Kad smo mi bili klinci to su bile Reebock patike, Nike, Beneton, D&G i ostale marke devedesetih. Nakon toga se prešlo na pejdžere, ako se sećate:), a ubrzo i mobilne telefone. Setite se samo đaka prvaka sa najnovijim modelima mobilnih telefona. A sada, nema smisla da vam se dete oseća loše u društvu jer, Bože moj, nema lap top, nego tamo neki veliki stari kompjuter, koji povrh svega deli sa ostalim članovima porodice. Pa, mislim stvarno.... :)

Znate kako se kaže: "Put do pakla je popločan najboljim namerama". Znam, znam, sad svi mislite da sam dramatičan i teatralan sa ovakvim izjavama. Slažem se sa vama i dodajem: "da dramatičan sam, jer je takva i situacija, a mislim da će biti suviše kasno kada to ljudi konačno budu shvatili!" 

Kao i ostalim stvarima u životu, moraju se postaviti neke granice. Mora se obraćati pažnja na to šta klinci rade i koliko. Mada, lakše reći nego učiniti. Mi nismo u stanju ni sami sebi da postavimo granice, a kamoli drugima. Na koga klinci danas da se ugledaju?

Enter your email address:

Delivered by FeedBurner